-Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić

Isto­rij­ska dis­tan­ca je vr­lo bit­na za objek­tiv­no sa­gle­da­va­nje slo­že­nih isto­rij­skih pro­ce­sa sva­kog isto­rij­skog pe­ri­o­da. Što je isto­rij­ska dis­tan­ca ve­ća – to su is­tra­ži­vač­ke mo­guć­no­sti po­volj­ni­je. U svim ci­vi­li­zo­va­nim ze­mlja­ma to je za­kon­ski va­lo­ri­zo­va­no, pa se ta­ko če­sto otva­ra pi­ta­nje da li za­ko­no­da­vac ika­da kr­ši za­kon­sku pro­ce­du­ru, ko­ju je sam sank­ci­o­ni­sao. Pred­vi­đen je rok od 30 do 50 go­di­na, od ze­mlje do ze­mlje – za ču­va­nje i za­šti­tu iz­u­zet­no re­le­vant­ne ar­hiv­ske gra­đe. Dru­go je, opet, pi­ta­nje ko utvr­đu­je taj rok. Po­sle tog ro­ka – ne bi smje­lo bi­ti ni­ka­kvih za­bra­na ko­ri­šće­nja ar­hiv­ske gra­đe u de­mo­krat­skim ze­mlja­ma.
Če­sto je to i naj­dra­go­ci­je­ni­ja ar­hiv­ska gra­đa, bez ko­je bi bi­lo neo­zbilj­no vr­ši­ti na­uč­na is­tra­ži­va­nja. Upra­vo za­to je u no­vi­joj isto­ri­ji naj­vi­še ta­ko­zva­nih „bi­je­lih“ i „cr­nih“ mr­lja u isto­ri­o­gra­fi­ji. Po­ja­vlju­ju se i ta­ko­zva­ne „ta­bu“ te­me, ko­je su svje­sno iz­bje­ga­va­ne, jer ne­ma pu­ne isti­ne – bez svih re­le­vat­nih ar­hiv­skih iz­vo­ra. Upra­vo za­to ne­ke isto­rij­ske te­me ili isto­rij­ski do­ga­đa­ji – i da­nas su ne­ra­svi­je­tlje­ni, ili kri­vo po­ja­šnje­ni. Na­ve­šće­mo sa­mo ne­ke dra­stič­ne pri­mje­re hro­no­lo­škim re­dom ka­ko su se de­ša­va­li.
Po­đi­mo pr­vo od ubi­stva kne­za Da­ni­la u Ko­to­ru 1860. go­di­ne. To su on­da­šnji me­di­ji kva­li­fi­ko­va­li kao do­ga­đaj od me­đu­na­rod­nog zna­ča­ja. U isto­ri­o­gra­fi­ju je ušao zva­nič­ni po­da­tak: krat­ko i ja­sno. Op­tu­žen je To­dor Ka­dić ko­jeg je sud u Ko­to­ru osu­dio na smrt. U prav­no ure­đe­noj dr­ža­vi, ka­kva je bi­la Austro­u­gar­ska, po­seb­no u nje­nim Beč­kim ar­hi­vi­ma – ni­smo na­šli dva ključ­na do­ku­men­ta: žal­bu na pre­su­du i mol­bu za po­mi­lo­va­nje, a sa­svim je iz­vje­sno da se osu­đe­nik ko­ri­stio tim pra­vom.
Još dra­stič­ni­ji pri­mjer je ve­zan za ubi­stvo le­gen­dar­nog ko­man­dan­ta Cr­no­gor­ske voj­ske uoči Prvog bal­kan­skog ra­ta 1912. go­di­ne. Zva­nič­na ver­zi­ja je bi­la da je di­vi­zi­jar Bla­žo Bo­ško­vić – iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo. Ko­mi­si­ja pa­to­lo­ga je, na­kon sto go­di­na od nje­go­ve smr­ti da­la svoj struč­ni na­laz da je imao pet-šest pro­stri­jel­nih ra­na. Dra­stič­no je opo­vrg­nu­to zva­nič­no sa­op­šte­nje o nje­go­voj smr­ti, ko­ja je bi­la or­ga­ni­zo­va­na i na­sil­na.
Sle­de­ći pri­mjer mo­gla bi bi­ti ka­pi­tu­la­ci­ja Cr­ne Go­re u Pr­vom svjet­skom ra­tu 21.1.1916. go­di­ne. Još uvi­jek su pri­sut­na spo­re­nja u na­šoj isto­ri­o­gra­fi­ji o for­mal­no-prav­nom či­nu ka­pi­tu­la­ci­je Cr­ne Go­re – pr­vi put u svo­joj du­goj isto­ri­ji. Ni­je spor­no da je Cr­na Go­ra bi­la oku­pi­ra­na i da je bi­la iz­lo­že­na zlo­či­nač­kom stra­da­nju oku­pa­to­ra. O svim tim pi­ta­nji­ma je op­ši­r­no pi­sa­la on­da­šnja štam­pa u pr­vom re­du za­in­te­re­so­va­nih ve­li­kih si­la. Bi­lo je tu i ana­li­tič­kih tek­sto­va, či­ji sta­vo­vi su se pre­se­li­li u na­ci­o­nal­ne isto­ri­o­gra­fi­je. Ostao je, me­đu­tim, spo­ran sa­mi čin ka­pi­tu­la­ci­je Cr­ne Go­re, iz če­ga su pro­i­za­šle po­sle­di­ce.
Ra­di po­ja­šnje­nja, na­vo­di­mo da u april­skom ra­tu 1941. go­di­ne ni­je ka­pi­tu­li­ra­la Ju­go­sla­vi­ja. Akt o ka­pi­tu­la­ci­ji Voj­ske Ju­go­sla­vi­je – ni­je pot­pi­sao njen su­ve­ren, ko­ji je za­jed­no sa Vla­dom do­šao u Lon­don. Pre­ko tog su­ve­re­ni­te­ta, Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja je sa­ču­va­la svoj dr­žav­ni su­ve­re­ni­tet, pa ka­sni­ja FNRJ - ni­je mo­ra­la da tra­ži me­đu­na­rod­no pri­zna­nje, jer ni­je tre­ti­ra­na kao no­va dr­ža­va.
Sve se to mno­go bo­lje vi­di s na­še da­na­šnje pri­stoj­ne isto­rij­ske dis­tan­ce – za­va­lju­ju­ći ar­hiv­skoj do­ku­men­ta­ci­ji, ko­ja je po­mo­gla da se svi ti slo­že­ni isto­rij­ski pro­ce­si – objek­tiv­no sa­gle­da­ju i bez po­gub­nog pri­ti­ska po­li­ti­ke. To, me­đu­tim, ni­je slu­čaj, sa pe­ri­o­dom an­ti­fa­ši­stič­ke bor­be 1941–1945. go­di­ne, a po­go­to­vo s pe­ri­o­dom po­sle­rat­ne iz­grad­nje tzv. no­vog dru­štva. Tek ta­da na­sta­ju broj­ne „ta­bu te­me“ i „bi­je­le“ i „cr­ne“ mr­lje u isto­ri­o­gra­fi­ji. Di­je­lom zbog ne­do­stup­no­sti re­le­vat­ne ar­hiv­ske gra­đe, ko­ja se čak i svje­sno uni­šta­va. A di­je­lom i zbog isto­rij­ske dis­tan­ce. Isu­vi­še je bli­zu taj pe­ri­od, za ko­ji još uvi­jek ima no­vih svje­do­ka. Ako je na glo­bal­nom pla­nu, ta­ko­re­ći – di­rekt­no-je­dan na­rod od na­ci­o­nal­nog srp­skog mo­rao da se tran­sfor­mi­še u na­ci­o­nal­no cr­no­gor­ski i to sto­pro­cent­no, otvo­ri­lo se pi­ta­nje ka­ko su na­sta­li na­ci­o­nal­ni Sr­bi i oda­kle su to do­šli na­ci­o­nal­ni Cr­no­gor­ci? Na ta­kav na­čin ni­je se mo­gao ob­ja­šnja­va­ti su­kob sa In­for­mbi­ro­om 1948. go­di­ne, pa broj­ni „slu­ča­je­vi“ po­put slu­ča­ja Mi­lo­van Đi­las; za­tim Alek­sna­dra Ran­ko­vi­ća, pa ka­sni­je na­ši lo­kal­ni slu­ča­je­vi u ma­loj Cr­noj Go­ri itd. itd.
Sve do­tle dok se sva ar­hiv­ska gra­đa ne sta­vi na uvid struč­nja­ci­ma, ko­ji zna­ju da je či­ta­ju – i da­lje će bi­ti „ta­bu te­ma“ i „cr­nih“ i „bi­je­lih“ mr­lja u na­šoj isto­ri­o­gra­fi­ji. Mo­ra se po­što­va­ti Za­kon o ar­hi­vi­ma i ar­hiv­skoj gra­đi. Mo­ra se ubr­za­no ići i na osva­ja­nje stva­ra­lač­kih slo­bo­da. A to zna­či i po­što­va­nje isto­rij­ske dis­tan­ce. Nje­go­še­va po­ru­ka: ,,Ko na br­du, ak’ i ma­lo sto­ji, vi­še vi­di no onaj pod br­dom’’, od­no­si se i na ovo na­še vri­je­me, i na sva­ko do­la­ze­će vri­je­me.